Женидба Хрњице Халила са Јелом Смиљанића 0001    Прогласи се на гласу дивојка 0002    Тамо доле на равне Котаре, 0003    Добро добра, а по том лијепа, 0004    Липоте јој у Принципу нема. 0005    Боже драги, чија је дивојка? 0006    То је Јеле Смиљанић-Илије, 0007    Узмамила обедва Котара, 0008    Просци је просе са четири стране, 0009    Дванајст је проси котарских сердара, 0010    Па је проси Вуче капетане 0011    С Лопатника изнад Шибеника, 0012    Па је проси Гале капетане 0013    Од Полојца пониже Карловца, 0014    Па је просе два Сорића млада, 0015    Сорић Нико и Сорић Илија, 0016    Најзад проси Дуждевић Тадија, 0017    Од Шпањура преко сињег мора, 0018    Три пута је Тадија просио. 0019    Јеле просцу ни једноме не ће, 0020    Илија је не да на срамоту. 0021    Тако било три пуне године, 0022    Већ Илији просци додијали. 0023    Једно јутро рано подранио, 0024    Па се мрким бучом загрнуо, 0025    Златну стриху над очи турио, 0026    И он тришњов камиш запалио, 0027    И на ноге натури кундуре, 0028    Па окрену кроз кулу камену, 0029    Сестри Јели у одају уђе. 0030    Ал му Јеле рано подранила, 0031    Двор помела, ватру наложила, 0032    Сила Јеле код џаме пенџера, 0033    Па прид собом ђерђеф изхерила, 0034    По ђерђефу платно разавила, 0035    Боде иглом, а провлачи златом. 0036    Кад Илија врата отворио, 0037    Он Јелици добро јутро викну. 0038    Кад је Јеле брата угледала, 0039    Од себе је ђерђеф одхитила, 0040    Пред Илију на ноге скочила, 0041    Илијиној руци полетила, 0042    Па му десну руку пољубила, 0043    Под Илију столац подмакнула. 0044    Готову му кахву наточила, 0045    А Јелица подвиш стоји руке, 0046    А Илија чибук запалио, 0047    На чибуку лулу разјарио, 0048    Сав у диму Иле огризнуо, 0049    Па у Јелу оком погледао: 0050    „Сестро Јеле у наске једина! 0051    Деде сиди брату до колина, 0052    Имам ричи с тобом диванити.“ 0053    Јеле му се ближе прикучила: 0054    „Мој Илија, мој брате рођени, 0055    Ти дивани, што ћеш диванити!“ 0056    Тад Илија поче говорити: 0057    „О Јелице, моја сестро драга! 0058    Ево има три године дана, 0059    Ти како си на ћемал подрасла 0060    И пуно се, сестро, прогласила. 0061    Ишћу т’ просци са четири стране, 0062    Већ ми твоји просци додијали: 0063    Што ми лито донесе година, 0064    Сестро Јеле, јечма и шенице, 0065    Што доспива вина и ракије, 0066    То просачки коњи позобаше, 0067    А шеницу просци похараше, 0068    А попише вино и ракију, 0069    Просећи те, од мене ишћући. 0070    Јутрос сам ти рано подранио: 0071    Да ми кажеш, за кога ћеш поћи, 0072    Што чекасмо, више не могосмо.“ 0073    Све се Јеле у рамених слиже, 0074    Илија се да окани не ће: 0075    „Јеле сестро, од тог фајде нема, 0076    Казуј мени, за кога ћеш поћи!“ 0077    Опет с’ Јеле у рамених слиже, 0078    Па говори свом брату Илији: 0079    „Мој Илија, мој брате рођени! 0080    Зар сам теби тако додијала 0081    Двор метући, а ватру ложећи? 0082    Зар ти волиш, мој брате Илија, 0083    Сестру Јелу другом поклонити, 0084    Нег да будем теби на хизмету? 0085    Од тог вакта ни вримена нема.“ 0086    На Или се длака исправила: 0087    „Сестро Јеле у брата једина! 0088    Ја ти ваља јутрос одабрати, 0089    Ја ћу те дати на љуту срамоту 0090    За Сужњица, најмржег сердара.“ 0091    Када Јеле ричи разабрала, 0092    Тад Илији брату говорила: 0093    „Мој Илија, мој брате рођени! 0094    Кад си сестру накан удавати, 0095    Па код тебе не могу остати, 0096    Хоћеш мени тврду вјеру дати, 0097    Да ме не ћеш бити ни карати 0098    И да ћеш ме, брате, поклонити, 0099    Ком је моје срце поискало.“ 0100    „ „Хоћу, сестро, вјеру ти задајем! 0101    Нит ћу тебе бити ни карати, 0102    А ја ћу те, сестро, поклонити, 0103    Гдје је твоје срце поискало.“ “ 0104    Кад му Јеле виру ујагмила, 0105    Илији се слеже по рамену, 0106    У ливи га образ пољубила: 0107    „Мој Илија, мој брате рођени! 0108    Ако ’ш сестру Јелу удавати, 0109    Души својој мјесто уватити, 0110    Јели сестри вољу напунити, 0111    Подај мене, брате, на Крајину, 0112    На Крајину, Хрњици Халилу, 0113    Туди ми је срце поискало. 0114    Па Илија, мој брате рођени, 0115    Вољ’ ти бити вољ’ ти миловати!“ 0116    Кад Илија те разуми ричи, 0117    Баш се смрче ка и помрчина, 0118    Наоблачи ка и облачина, 0119    Диже му се круна над очима, 0120    Накумбара лулу на камишу, 0121    Сав у диму Иле огризнуо, 0122    Из дима јој поче говорити: 0123    „Сестро Јеле, змија те цопила, 0124    Кратка репа, а крунасте главе, 0125    Од које се змије не пребаља! 0126    Зар ти ј’ турска вјера омилила, 0127    Што ће теби Турци Крајишници, 0128    Што ће теби Хрњица Халилу? 0129    У Халила нигди ништа нема, 0130    Нема мала, а нема ирада, 0131    Посље њешто старе кућетине, 0132    Седам има браће Хрњичића, 0133    И имају котилицу маму, 0134    Преко себе дојке пребацила, 0135     О рамену торбу обисила, 0136    Од оџака иде до оџака, 0137    Она проси, на Кладушу носи, 0138    Тако дјецу Хрњичиће храни, 0139    То је храна Хрњице Халила!“ 0140    Кад му Јеле ричи разумила, 0141    Колико је вјера утврдила, 0142    Не кће му се Јеле покорити, 0143    Вен Илији поче говорити: 0144    „Мој Илија, мој брате рођени! 0145    Ако Халил нигди ништа нема, 0146    Ал је Халил соја јуначкога, 0147    Јуначкога соја Козличина, 0148    Уватит ће таког господара, 0149    Уцинити у готове новце, 0150    Ето добра мени и Халилу!“ 0151    Кад Илија те разуми ричи, 0152    Већ не може срцу одолити, 0153    Вен на ноге у одаји клиси. 0154    А побаци тришњовца чибука, 0155    Он ујагми перали канџију 0156    Од двадесет и четири пера, 0157    На свакоме пуце од олова, 0158    Ујагми јој витку плетеницу, 0159    Седам пута преви око руке, 0160    Па ошину кићену дивојку, 0161    Како је бије, сам га Бог убио! 0162    На Јели је свилена кошуља, 0163    По кошуљи била антерија, 0164    Кроз кошуљу у тело сагони, 0165    Сву исципа билу антерију. 0166    Од Јеле се крвца отиснула, 0167    Илија се да окани не ће, 0168    А никога у одаји нема, 0169    Да опрости Јелу од Илије. 0170    Преврће је Иле по одаји, 0171    Сва у крви Јеле огризнула, 0172    Већ јој глава пада брез узглавља, 0173    А Илија побаци канџију, 0174    Па се мрким бучом загрнуо, 0175    А на ноге набио кундуре. 0176    Оста Јеле болна у одаји, 0177    А Илија кроз кулу камену. 0178    Кад униђе у своју одају, 0179    За готову присиде столицу, 0180    По столици цакле помећате. 0181    Он обори чаше николике, 0182    Па Илија на ноге скочио, 0183    Дофатио пера и артије, 0184    Сједе Иле у плетену стоцу, 0185    Па он књигу на колину пише. 0186    На кога ће књигу направити? 0187    На Тадију преко сињег мора: 0188    „Ето књига, Дуждевић-Тадија! 0189    Три пута си море прилазио, 0190    А на Котар мени долазио, 0191    Сестру Јелу иско од менека, 0192    Ти је иско, а ја дао нисам, 0193    Није ми сестра била на удају. 0194    Сад је сестра Јеле на удају, 0195    Купи свате, ходи на Котаре, 0196    Дат ћу теби своју сестру Јелу.“ 0197    Таку му је књигу направио, 0198    А одаји врата полетише, 0199    А на врата стара Смиљанићка, 0200    Свом Илији добро јутро викну, 0201    А Илија на ноге скочио, 0202    Старој мајци Бога отпримио, 0203    Под њу Иле столац подмакнуо, 0204    Готовом је чашом понудио, 0205    Узе Јања, па је сали у се. 0206    На столу му књигу угледала 0207    Написату и запечатиту. 0208    Тад Илији Јања говорила: 0209    „Мој Илија, мој рођени сине! 0210    Каква ти је ово књига била?“ 0211    „ „Моја мајо, да ти право кажем, 0212    Та ће књига ићи преко мора, 0213    Преко мора Дуждевић-Тадији, 0214    Дао сам му своју сестру Јелу.“ “ 0215    Кад му мати ричи разумила, 0216    Иза стола на ноге скочила, 0217    Од одаје врата отворила, 0218    Она Јели иде у одају, 0219    Да обиђе своју јединицу. 0220    Кад одаји врата отворила, 0221    Дошла на крв, у крв угазила, 0222    Сва у крви Јеле огризнула, 0223    А крваве на Јели хаљине. 0224    Кад је види Јања Смиљанићка, 0225    Забугари, а по Јели паде: 0226    „Ћери моја, што ј’ од тебе било?“ 0227    Јеле мучи, ништа не говори. 0228    Стара Јања на ноге скочила, 0229    Па донесе воде у маштрафи, 0230    Умива је по бијелу лишцу, 0231    По очима и по обрвама, 0232    Кад се Јеле мало разабрала, 0233    Од јастука главу подигнула, 0234    Тад јој мама стара говорила: 0235    „Ћери Јеле, што ј’ од тебе било, 0236    Ко ј’ од тебе крвцу отиснуо, 0237    Ко л’ те је био јутрос у одаји?“ 0238    „ „Брат Илија, пушка га убила, 0239    Он не лихно сабље Халилове!“ “ 0240    Кад јој мама ричи разумила, 0241    Од Јелице на ноге скочила, 0242    Испод Јеле миндер подигнула, 0243    А донесе воде у тестији, 0244    Сапира јој крвцу са миндера, 0245    Сву одају у воду узела. 0246    На столове Јелу подигнула, 0247    И на Јели промину хаљине, 0248    Па Јелици сиде говорити: 0249    „Јеле, ћери у мајке једина! 0250    Илија је тебе поклонио 0251    Преко мора Дуждевић-Тадији.“ 0252    То јој рече, из одаје оде. 0253    Оста Јеле у стоцу сједећи, 0254    Премаче се до џамне пенџера, 0255    Па од џаме чекму отворила, 0256    А пролива сузе низ образе 0257    И од срца Јеле уздихује, 0258    Све погледа сенту и Крајини, 0259    А спомиње, Хрњицу Халила: 0260    „Гдје с’, Халилу, по свиту гледање! 0261    Има пуне три године дана, 0262    Како смо се, драги, загледали, 0263    Миловали и ашиковали. 0264    Ево има за пола године, 0265    Тебе нема мени на Приморје. 0266    Да сад мореш на Котаре доћи, 0267    Па да видиш Јелу Смиљанића, 0268    У какву је халу и белају, 0269    Ти жалио не би погинути, 0270    А драгуну своју осветити.“ 0271    Тако гледа, од срца уздише, 0272    А погледа по равном Котару. 0273    Кога ће Јеле најпри угледати? 0274    Угледала слугу Милована, 0275    Гдје он воду носи у авлију, 0276    А пред собом гони катурина. 0277    Тада Јеле са пенџера викну: 0278    „Миловане, вирна наша слуго! 0279    Ти остави воду у авлији, 0280    Оди мени до одаје дођи, 0281    Имам с тобом ричи диванити.“ 0282    Када Миле ричи разумио, 0283    У авлији воду оставио, 0284    Па окрену кули уз мостове, 0285    Миле дође одаји на врата, 0286    Од одаје врата отворио, 0287    Шкрљак диже, па јој Бога назва: 0288    „О госпојо, Јеле Смиљанића, 0289    Де говори, што ћеш говорити!“ 0290    „ „Хоћу, Миле, док амо униђеш, 0291    Ти поступи мени у одају, 0292    А затвори од одаје врата!“ “ 0293    Хоће Миле, у одају уђе, 0294    Па затвори од одаје врата, 0295    Плећ’ма својим врата подбочио, 0296    А Јеле му поче говорити: 0297    „Миловане, вирна наша слуго! 0298    Би ли мени тврде вјере био, 0299    Миловане, да одати не ћеш, 0300    Ја би ништо теби говорила.“ 0301    Милован се Јели поклонио: 0302    „Говори, Јеле, што ћеш говорити! 0303    Вјера моја, одати те не ћу.“ 0304    Тад му Јеле поче говорити: 0305    „Миловане, вирна наша слуго! 0306    Кад би мени тврде вјере био, 0307    Би л’ ми сишо, Миле, на Кладушу. 0308    Однио ми књигу на Кладушу 0309    На Турчина, Хрњицу Халила, 0310    Па му је дао из руке у руку, 0311    Да другоме књигу дати не ћеш, 0312    Док не нађеш Хрњицу Халила?“ 0313    „ „Мучи, Јеле, немој будалити! 0314    Мучно је, Јеле, на Крајину сићи. 0315    Да ја, Јеле, на Крајину сиђем, 0316    А какви су Турци Крајишници, 0317    Могла би ме моја глава проћи.“ “ 0318    А Јелица на ноге скочила, 0319    Поближе се Мили прикучила: 0320    „Миловане, да с’ брате по Богу! 0321    Немој мени рана задавати, 0322    Вен ти хајде на турску Кладушу!“ 0323    Па се фати грла и гердана, 0324    Испод грла гердан одапела, 0325    На гердану стотину цекина, 0326    Па га слуги пружи Миловану: 0327    „На ти, Миле, гердан испод врата, 0328    Ти послушај сестре Смиљанића, 0329    Па однеси књигу на Крајину, 0330    Па је подај Хрњици Халилу! 0331    А ево ти вјера од менека, 0332    Ни у томе теби бити не ће, 0333    Боље ће те сестра даровати.“ 0334    Када Миле ричи разумио: 0335    „Сестро Јеле Смиљанић-Илије! 0336    Ја ти врата оголити не ћу, 0337    Да б’ се никад вина не напио. 0338    Ти направи књигу на колину, 0339    А ја одох у хизмет Илији.“ 0340    То јој рече, па се натраг врну, 0341    Оде Миле кули низ мостове, 0342    А Јелица на ноге скочила. 0343    Учовна се Јеле догодила, 0344    Дофатила перо и артију, 0345    Она књигу на колину пише: 0346    „Ето т’ књига, Хрњица Халилу! 0347    Ево има три године дана, 0348    Како смо се, драги, загледали. 0349    Често си ме, драги, находио, 0350    На Котаре мени доходио, 0351    Миловали с’ и ашиковали. 0352    Мој Халилу, по свиту гледање! 0353    Ми смо били вјере потврдили: 0354    Ти однио од злата кутију, 0355    У кутији стотину дуката, 0356    Мени дао уру позлаћену. 0357    Ево има за пола године, 0358    Тебе мени на Котаре нејма. 0359    Ја одбијам своје муштерије, 0360    Тебе чекам на равном Котару: 0361    Ал је тебе друга премамила, 0362    Ал си с’, драги, другом оженио, 0363    Ал ти Мујо не да на Котаре? 0364    Ако си се другом оженио, 0365    Ја ћу искати од Бога вишњега, 0366    Да т’ не буде срићна ни честита, 0367    Да ти љуба буде маловика, 0368    Маловика, до прве суботе, 0369    Не би л’ своју Јело потражио. 0370    Сад Халилу, виду и погледу! 0371    Дви сам ти јоштер књиге оправила, 0372    Јесу ли ти књиге долазиле? 0373    Ако т’ нису књиге долазиле, 0374    Трећу сам ти сада начинила: 0375    Ход’ ми сада на Котаре сиђи, 0376    Носи своју вјеру од менека, 0377    А остави моју у менека! 0378    Сад Илија мене поклонио 0379    Неприлици, Дуждевић-Тадији. 0380    Ако, драги, одох преко мора, 0381    Боловат ћу тебе спомињући, 0382    У мени ће срце увенути, 0383    Мој Халилу, до еџела мога!“ 0384    Таку му је књигу направила, 0385    Направила, под јастук метнула, 0386    Па с’ примаче до џаме пенџера, 0387    Она гледа слугу Милована. 0388    Кад угледа слугу Милована, 0389    Слугу Милу са џаме повика: 0390    „Ходи, Миле, у одају уђи!“ 0391    Кад јој Миле у одају уђе, 0392    А Јеле му поче говорити: 0393    „Миловане, да с’ брате по Богу! 0394    Јеси л’ накан иди на Крајину?“ 0395    „ „Јесам, Јеле, јер бити не море.“ “ 0396    „Миловане, да с’ брате по Богу! 0397    Ти дочекај ноћи каранлука, 0398    Па ти спреми четвртака врана, 0399    Додат ћу ти књигу од себека, 0400    Па ти, брате, хајде уз Котаре, 0401    Па ћеш, Миле, конак учинити 0402    У ујака, Јанка капетана, 0403    Ту ноћити, рано подранити, 0404    Мореш сићи на турску Крајину.“ 0405    „ „Ја Јелице, моја посестримо! 0406    Кад ја, сестро, одем на Крајину, 0407    Ко ће с’ брату за ме одлагати?“ “ 0408    „Миловане, не брини се с тиме! 0409    Јеле ће се за те одлагати.“ 0410    То јој рече, натраг се поврати. 0411    Већ дан прође, а каранлук дође. 0412    Кад им било у првом акшаму, 0413    Слуга Миле у шталу униђе, 0414    Па удари такум на гаврана. 0415    Кад спремио себе и гаврана, 0416    Изведе га Миле из призида. 0417    Јеле њему књигу изнијела, 0418    Узе ј’ Миле, у нидра је спусти, 0419    Па окрену четвртака врана, 0420    Оде Миле уз равне Котаре. 0421    Када Миле Котар пригазио, 0422    Котар приђе, па на Жегар дође 0423    Билој кули Јанка капетана, 0424    Ту је Миле конак учинио. 0425    Ноћ ноћио, рано подранио, 0426    У сабаху врана поклопио, 0427    Па отишо Миле на Крајину. 0428    Кад изишо на Вучјак-планину, 0429    Вучјак пришо, Плишивици сишо, 0430    Прику Миле стазу ујагмио. 0431    Кад је путу био на растанку, 0432    Гдје се до три стазе ударају, 0433    Окриће се Миле на Крајину, 0434    Он окрену сенту и Крајини, 0435    Па Глиници дође под Кладушу 0436    А у јутру рано на уранку. 0437    Да видимо Хрњице Халила! 0438    У том јутру рано подранио, 0439    Сабах клањо, сио код пенџера, 0440    Па он гледа до воде бунара. 0441    Он големо чудо угледао, 0442    Код бунара дванест дивојака, 0443    Под фискије подмакле тестије, 0444    Па дивојке коло уфатиле. 0445    Коло води Ајка Карајкова, 0446    Јауклија Мује кладушкога, 0447    Коло води, а писму изводи. 0448    У Халила хора чатисала, 0449    Гојен Халил на ноге скочио, 0450    Па с’ утеже пасом ујвеником, 0451    Око паса кајсар-бенсилаха, 0452    За пас тури до два џехведара, 0453    А пониже палу позлаћену, 0454    Он препиње ковче на тозлуке, 0455    А на ноге назу јемелије, 0456    У руку узе шарену шешану, 0457    А у другу седефли шаргију, 0458    Па поступа кули низ мостове, 0459    Па окрену до воде бунара. 0460    Када Халил до бунара дође, 0461    Дивојкама турски салам викну, 0462    Дивојке му липше отпримише. 0463    Не кће Халил у то коло дивно, 0464    Вен он сиде на софи леденој, 0465    Уза софу преслони шешану, 0466    Преко крила он метну шаргију, 0467    Ситно куцну, а јасно запива, 0468    А погледа коло и дивојке. 0469    Мало вриме, дуго не потеже. 0470    А подвикну Ајка Карајкова: 0471    „О Халилу, цвиће дивојачко! 0472    Де погледај Глини у бродове, 0473    Ето нами крањца на гаврану, 0474    Биж’, Халилу, кули и авлији! 0475    Душманин је зухур учинио.“ 0476    То му рече, коло растргнула, 0477    Појагмише везене тестије, 0478    Побигоше свака двору своме. 0479    Обзире се Ајка на Халила, 0480    Халил гледа Глини у бродове, 0481    Гледа врана, на њем официра, 0482    Не кће Халил кули ни авлији, 0483    Вен побаци седефли шаргију, 0484    А ујагми везену шешану. 0485    Он поскака од воде бунара, 0486    Миле иде, а гони гаврана, 0487    Не кћеде га близо дочекати, 0488    Вен подиже везену шешану, 0489    Златну касу пренесе образу, 0490    Па шешани паде по нишану, 0491    А подвикну из грла јуначког: 0492    „Каурине на коњу гаврану! 0493    Устав’ врана, даље не преходи! 0494    Сад ћу т’ мртвом главом говорити.“ 0495    Када Миле ричи разумио, 0496    Он устави великог гаврана, 0497    Па одсиде великог гаврана: 0498    „О Турчине, турски бајрактару, 0499    Немој мени пута претицати! 0500    Боја нејма, а мејдана нејма, 0501    Вен ја имам књигу при себика, 0502    Пошти никад завиђања нејма.“ 0503    Кад му Халил ричи разумио, 0504    Он низа се отишће шешану, 0505    Па поскака скока николика, 0506    Миле иде, а води гаврана. 0507    Када један до другога дође, 0508    Тад му Халил поче говорити: 0509    „Каурине, дај ми право кажи, 0510    Какву књигу имаш при себика, 0511    На ког ли ће књига на Крајину?“ 0512    Све се Миле црној земљи слиже: 0513    „О Турчине, турски бајрактару! 0514    Ја те молим ка и старијега, 0515    Немој мени пута претицати, 0516    Ни од мене књиге отимати! 0517    Три пута сам вјеру учинио, 0518    Да другоме књиге дати не ћу, 0519    Док не нађем Хрњицу Халила, 0520    Ова књига иде на Халила. 0521    Вен ми кажи, тако т’ твога дина, 0522    Које ј’ кула Хрњице Халила, 0523    Је ли дома Хрњица Халилу?“ 0524    На њега се Халил насмијао: 0525    „Каурине, немој будалити! 0526    Ово ј’ Халил, што с тобом говори, 0527    Дај меника књигу од себека, 0528    Да видимо, што та књига каже!“ 0529    Опе му се Миле замолио: 0530    „О Турчине, тако т’ турковања, 0531    И тако ти Бога великога, 0532    Немој мени излал учинити! 0533    Ако ниси Хрњица Халилу, 0534    Ја се вјери својој завјерио, 0535    Док не нађем Хрњицу Халила, 0536    Да ја књиге другом дати не ћу, 0537    Тражит ћу га за пун мисец дана.“ 0538    На Милу се Халил насмијао: 0539    „Каурине, немој будалити! 0540    Да га тражиш седамнајст година, 0541    Другог нејма Хрњице Халила 0542    Посли овог, што с тобом говори.“ 0543    Кад му Миле вјеру ујагмио, 0544    Из нидара књигу извадио, 0545    Па је даде Хрњици Халилу. 0546    Халил билу књигу ујагмио, 0547    А на књизи печат разломио, 0548    На стојећи књигу разавио, 0549    Књигу штије, а на њу се смије. 0550    Кад видио, што му књига каже, 0551    Смота књигу, у нидра је тури, 0552    Па отишће руку под илику, 0553    Извадио двајест маџарија, 0554    Па их даде слуги Миловану: 0555    „На дер, Миле, па се напиј вина! 0556    То се јутрос код мене згодило; 0557    А да се је и више згодило, 0558    Ја од тебе не би зажалио; 0559    Ал ако ми жива буде глава, 0560    Боље ће те Халил даровати.“ 0561    Узе Миле, па му се посеже, 0562    Халилову руку пољубио: 0563    „Фала теби, господине драги! 0564    Поштен био, ко те је родио, 0565    А живио, ко те је хранио, 0566    Бог ти дао, што би најволио, 0567    Ти се с нашом Јелом оженио, 0568    Што ти мило, суђено ти било!“ 0569    Руковаше, па се растадоше. 0570    Окрену се Миле до гаврана, 0571    Посиде га, са Кладуше пође. 0572    Оде Халил до воде бунара, 0573    Он са софе узео шаргију, 0574    Па окрену кули и авлији. 0575    Када Халил билој кули дође, 0576    Он окрену кули уз мостове. 0577    Када дође Мујиној одаји, 0578    Од одаје врата отворио, 0579    Ал на веће чудо ударио, 0580    Ту му сједе браћа Хрњичићи, 0581    Међу њима трмпез поставити, 0582    На трмпезу чаше и маштрафе. 0583    Мујо сједи код џаме пенџера, 0584    Нејак Омер Муји уз колино, 0585    А остали један до другога. 0586    Халил стоји одаји на вратих, 0587    У том њему Мујо говорио: 0588    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0589    Куд си ишо, куд си проходио, 0590    Куд си јутрос тако подранио? 0591    Ходи сиди, да се напијемо! 0592    Немам с киме чаша испијати, 0593    Немам, брате, коме наздравити. 0594    Нејака се браћа прегодила.“ 0595    А Халил се на Мују осиче: 0596    „Не ћу, Мујо, с тобом пити вина, 0597    Јер од тебе невјера постала, 0598    Од тебе већег невирника нејма, 0599    Кад с’ невјеру мени учинио, 0600    Како је другим учинити не ћеш!?“ 0601    „ „Мој Халилу, мој брате рођени! 0602    Какву сам ти невјеру чинио?“ “ 0603    „Чуј ме, Мујо, кад ме за то питаш: 0604    Дви си моје књиге ујагмио, 0605    Мујо брате, од мене сакрио. 0606    Ево мени трећа књига дође 0607    А од Јеле, сестре Смиљанића, 0608    Ове, Мујо, ти сакрити не ћеш.“ 0609    То му рече, врата затворио, 0610    Оде Халил у своју одају. 0611    Мујо пије, чаше искапљује, 0612    На Омера он чашу нагони. 0613    Мало вриме, дуго не потеже, 0614    У Халила не би мировања, 0615    Вен облачи котарско одило, 0616    Под котарску себе направио: 0617    Он се мрким бучом огрнуо, 0618    А на главу тури котаркињу, 0619    Препртио упртицу торбу, 0620    А за торбу сави кабаницу, 0621    Преко себе везену шешану, 0622    А притеже на каиш опанке, 0623    Па окрену кули низ мостове. 0624    Кад из куле у авлију сиђе, 0625    Од авлије канат отворио. 0626    Кад шкринуше на авлији врата, 0627    То не чује Хрњетина Мујо, 0628    Вен то чује нејачак Омере, 0629    Нејак Омер на ноге скочио, 0630    Па полети на џаму пенџера, 0631    А погледа Омер у авлију. 0632    Кад угледа свог брата Халила 0633    У тевдилу, каурском одилу, 0634    Муји брату паде по рамену: 0635    „Давор Мујо, брате по рођењу! 0636    Ено брата нашега Халила, 0637    Халил се је тевдил учинио, 0638    Оде, Мујо, Халил на Котаре, 0639    Хоћемо ли ићи за Халилом?“ 0640    Мујо мучи, ништа не говори, 0641    Опе Омер Муји говорио: 0642    „Давор Мујо, брате најстарији! 0643    Зар ћеш брата упушћати сама, 0644    Мујо брате, тамо на Котаре, 0645    Да га крањци на мачеве диле?“ 0646    Кад му Мујо ричи разумио, 0647    На Омера очи изврнуо: 0648    „Муч’, Омере, муком замукнуо, 0649    Мујо за њим на Котаре не ће, 0650    Кад не пита брата старијега, 0651    Да би тамо намах погинуо, 0652    Он је Муји хатор ишчетио.“ 0653    Кад му Омер ричи разумио, 0654    Он зацвили кано женска глава: 0655    „Куку Мујо, брате по рођењу! 0656    Кад ћеш брата упушћати сама, 0657    Па кад мореш срцу одолити 0658    И невиру брату учинити, 0659    Да Бог даде и срећа од Бога, 0660    Ти Омера брата пожелио, 0661    Мујо брате, до сутрашњег дана, 0662    А погледо у моје парњаке!“ 0663    Милостив се Мујо прегодио, 0664    У одаји на ноге скочио: 0665    „Мој Омере, мој брате рођени! 0666    Кад сам с’ брату био завјерио, 0667    Да ја за њим на Котаре не ћу, 0668    Ти наћера мене преко вјере. 0669    Устај, брате, да се опремамо!“ 0670    Оде Омер унутра у кулу, 0671    Оста Мујо у својој одаји, 0672    Мујо се је тевдил учинио. 0673    Док се Мујо тевдил учинио, 0674    Офинцирско обуко одило, 0675    Првље Омер на авлију сиђе, 0676    Упртио торбу пртилицу, 0677    За њу смото сињу кабаницу, 0678    У руци му дуга граналија. 0679    Кад га види Хрњетина Мујо, 0680    Узе Мујо токмакли шешану 0681    И окрену кули низ мостове, 0682    За Омером из авлије пође, 0683    Мујо скаче, а низ поље гледа, 0684    Не би л’ гдјегод видио Халила, 0685    Не мере га Мујо угледати. 0686    Кад с’ прикучи на глинске бродове, 0687    Он угледа гојена Халила, 0688    Гдје Глиници сиди на обали, 0689    А притеже на кајиш опанке, 0690    Тад га Мујо из грла подвикну: 0691    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0692    Де пречекај Мује и Омера, 0693    Брез Мује ти нема четовања.“ 0694    Халил мучи, главу обисио. 0695    У том Мујо до Глинице дође, 0696    Ударише, Глину пригазише. 0697    Када Мујо до Халила дође, 0698    Па Халилу турски салам викну. 0699    Колико се срдит прегодио, 0700    Не шће Муји салам прифатити, 0701    Вен он сиди, главу обисио, 0702    Уза се је прислоно шешану. 0703    Мујо сиде Глини на обали, 0704    Па обува на кајиш опанке. 0705    Кад с’ обуче, па се сигураше, 0706    Онда Мујо поче говорити: 0707    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0708    У тебе је, брате, луда глава; 0709    Јер ти, брате, не знаш четовати, 0710    Нами вакта није четовати.“ 0711    Халил мучи, ништа не говори, 0712    Вен од Мује он окреће главу. 0713    Опет Мујо њему говорио: 0714    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0715    Јесам теби хилу учинио, 0716    Од тебе сам дви књиге сакрио 0717    А од Јеле сестре Смиљанића; 0718    Јер, Халилу, јеси луда глава, 0719    Ти се, брате, ниси научио. 0720    Научио тамо четовати; 0721    Ја сам тамо чудо саходио 0722    С Мустајбегом и брез Мустајбега, 0723    Сви ме знаду, брате, Котарани, 0724    А знаду ме котарске дивојке, 0725    Све ме бабе знаду по Котарих 0726    Ходајући, брате, по служидбах. 0727    Сад су, брате, пути сакресати, 0728    Оборите сјече по стазама, 0729    Исправљени дрвени чардаци, 0730    Па је мучно на Котаре сићи.“ 0731    То му рече, на ноге скочио, 0732    Запртише торбе упртице, 0733    А за торбе сиње кабанице, 0734    Дуге пушке у руку узеше. 0735    Наприд пође Хрњетина Мујо, 0736    Мујо стазе знаде и богазе. 0737    А за њиме Хрњица Халилу, 0738    Според с њиме нејачак Омере. 0739    Већ Крајину худут оставили, 0740    А у Вучјак-гору угазили. 0741    Вавик наприд Хрњетина Мујо, 0742    Прике стазе по Вучјаку знаде, 0743    И прискаче стазе и богазе. 0744    Кад изиђе на шљеме планини, 0745    Па с’ обори низ Вучјак-планину, 0746    Он угледа дрвена чардака 0747    Под слименом, у студених стинах, 0748    Тада Мујо говори Халилу: 0749    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0750    Кад с’ овуда, брате, проходио, 0751    Је си с’ онај чардак находио?“ 0752    „ „Нисам, Мујо, мој брате рођени.“ “ 0753    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0754    Ево нема ни пуна година, 0755    Како ј’ ова стаза затворита 0756    Од Турака, љутих Крајишника. 0757    Бан је овај чардак исправио, 0758    У њега је метно харамбашу, 0759    Мој Халилу, Паука хајдука, 0760    Кога грђег у римлуку нема, 0761    И код њега Вида заставника, 0762    Ни тог грђег у римлуку нема. 0763    Код њих двају тридесет хајдука: 0764    Сваки се је, брате, потписао. 0765    Мој Халилу, на седам Турака, 0766    Њих двојица на дваест Турака. 0767    Да ти знадеш Вида заставника, 0768    Како му је дуга граналија! 0769    На што пуца, ништа не промеће, 0770    Јер он бије тицу на летећи, 0771    Мој Халилу, од ока нишана, 0772    Ништа Виду утећи не мере, 0773    Мучно ј’ овај чардак промашити: 0774    Како ћемо чардак опсочити?“ 0775    „ „Не знам, Мујо, вјера ти је тврда.“ “ 0776    Тад му Мујо поче говорити: 0777    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0778    Ти с’ се, брате, хитар догодио, 0779    Узми, брате, ти пушку у руку, 0780    Па ти скочи цилца у планини, 0781    Премичи се од јеле до јеле, 0782    А доскакуј од стине до стине. 0783    Из лива су у чардака врата, 0784    Када будеш ти според чардаком, 0785    Чувај јеле ја студене стине, 0786    Не измаљај иза јеле главе, 0787    Па погледај чардаку у врата. 0788    Каранлук се, брате, уфатио. 0789    Ако буду врата отворита, 0790    Угледат ћеш стражу пред чардаком, 0791    Хајдуци су, брате, у чардаку. 0792    Ако буду врата затворита, 0793    И не видиш страже под чардаком, 0794    Отишли су крањци по стазама.“ 0795    Кад те Халил ричи разумио, 0796    Пушку узе, скочи у планину, 0797    Све се вуче од јеле до јеле, 0798    Доскакује од стине до стине. 0799    Кад је био а според чардаком, 0800    За јелу је главу заклонио, 0801    Па погледа чардаку у врата, 0802    Ал чардаку врата отворита. 0803    Он још више чудо угледао, 0804    Он угледа стражу под чардаком, 0805    Сједи стража на студеној стини, 0806    А уза се пушку прислонио, 0807    На ливу се руку подбочио. 0808    Кад угледа Хрњица Халилу, 0809    Окрену се од јеле зелене, 0810    Све се вуче ка и мрки вуче, 0811    Назад Халил на стазу искака, 0812    Па погледа свога брата Мују, 0813    Мују руком зове и рукавом. 0814    Кад допаде Мујо до Халила 0815    А доскака за њим Омерица, 0816    Халил каже, што је и како је. 0817    Кад му Мујо ричи разумио, 0818    Паде Муји по балчаку рука, 0819    А готова има у Халила, 0820    Омер држи руку на пушкама. 0821    Поскакаше дрвену чардаку, 0822    Хитрији се Халил пригодио, 0823    Прије Халил до страже допаде. 0824    Докле Мујо стражу угледао, 0825    Голо перо сијну од Халила, 0826    А са страже полетила глава. 0827    Појагмише с’ чардаку на врата, 0828    Па чардаку врата ујагмили, 0829    Мујо гледа уз чардак дрвени. 0830    Чује ли се граја у чардаку, 0831    Ништа Мујо дочути не мере. 0832    Тад Омеру брату говорио: 0833    „Мој Омере, мој брате нејаки! 0834    Ти остани чардаку на вратих, 0835    Ми одосмо чардак уходити.“ 0836    То рекоше па и окренуше, 0837    Гола пера носе у рукама. 0838    Кад упали у горње бојеве, 0839    Допадоше одаји до врата, 0840    Ал одаји врата затворита. 0841    Мујо мало врата отурио, 0842    А чује се хрка у чардаку. 0843    Кад погледа Мујо по одаји, 0844    Он големо чудо угледао: 0845    Ал одаја пуна шережана, 0846    По чивијах пушке повишали, 0847    Шережани толу поставили, 0848    По столици трмпез поставили, 0849    Па се они вина натрошили, 0850    Па им пале главе брез узглавља. 0851    Уврх стола Паук харамбаша, 0852    Пали њему по рамених брци, 0853    До њега је Виде заставниче. 0854    Пили вино, па се опојили, 0855    За столицом они с’ изваљали. 0856    Кад угледа Хрњетина Мујо, 0857    Насмија се Мујо на Халила: 0858    „Вид’ Халилу, мој брате рођени, 0859    Види, брате, бахта Хрњичина! 0860    Бољег бахта ни у кога нејма, 0861    Гдје нађосмо у чардаку крањце, 0862    Затекосмо ко у тору овце. 0863    Сад Халилу, мој брате рођени! 0864    Ал ћеш мусти, ал ћеш нагонити?“ 0865    На њега се Халил насмијао: 0866    „Мој Мујага, мој брате рођени! 0867    Ти дочекуј, ја ћу нагонити.“ 0868    Мујо тихо говори Халилу: 0869    „Муч’, Халилу, немој будалити! 0870    Ја сам, брате, јачи нагонити, 0871    Ти хитрији, брате, дочекати; 0872    Ал чуј, брате, што ћу говорити: 0873    Ако кога пропушћаш хајдука, 0874    Па однесе неначето тело, 0875    Дат ћеш ми своју главу за његову.“ 0876    Халил вели: „Не брини се с тиме!“ 0877    Потеже Мујо уз руке рукаве, 0878    Голо перо у руку узео, 0879    Па ускочи Мујо у одају: 0880    Њеког свада, њеког не дофаћа. 0881    У том Мујо до Паука дође, 0882    Не хтиде га пером ошинути, 0883    Вен га здупи за јаку од врата, 0884    Другом руком за тур од чакшира, 0885    Подиже га себи до пушака, 0886    Понесе га до брата Халила, 0887    А Халилу тихо проговара: 0888    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0889    Ето теби Паука хајдука, 0890    Ради њему главу ујагмити, 0891    Не крвави на њему одила, 0892    Јер ће оно мени требовати.“ 0893    То му рече, грухну пред Халила; 0894    А Халил га палом дофатио 0895    И с Паука главу ујагмио, 0896    Лешина му оде низ мостове. 0897    Од тога се Омер поплашио, 0898    Јер се томе није научио. 0899    У том Мујо Вида ујагмио, 0900    Мујо с Вида главу одвалио, 0901    Све хајдуке главом раставио, 0902    Па повика нејака Омера: 0903    „Мој Омере, брже у одају!“ 0904    Кад упаде Омерица мали, 0905    Ал крндија лежи по одаји. 0906    За готову сидоше столицу, 0907    Мујо миху тегли на ножицу, 0908    Халил не ће вина руменога. 0909    Њему вели Хрњетина Мујо: 0910    „Ход’, Халилу, да се напијемо!“ 0911    „ „Мујо брате, не ћу пити вина, 0912    Вен да ове крањце уклањамо! 0913    Море каква чета ударити, 0914    Море наске овде заколити, 0915    Па би лудо могли изгинути. 0916    Вен да ове крањце извлачимо!" 0917    Тада Мујо на ноге скочио, 0918    Повукоше крањце из чардака, 0919    Бацају их у студене стине, 0920    Оставише Паука хајдука 0921    И код њега Вида заставника. 0922    Онда рече Хрњетина Мујо: 0923    „Де Халилу, мој брате рођени, 0924    Ти са Вида снимај одијело, 0925    С Вида свлачи, а на се облачи! 0926    Ја ћу свући с Паук-харамбаше. 0927    Ако, брате, тако не прођемо, 0928    Ми друкчије проћи не моремо. 0929    Име ћемо себи проминити: 0930    Ти ш’ се звати Виде заставниче, 0931    Ја ћу с’ звати Паук харамбаша. 0932    А Омера нико и не знаде, 0933    Тамо Омер није четовао.“ 0934    То рекоше, скинуше одило, 0935    Обадва се тевдил учинише. 0936    По чардаку шићар покупише, 0937    Све оружље у долаф стрпаше. 0938    Побацали мртве шережане 0939    У мегара пониже чардака, 0940    Покрише их јеловим гранама. 0941    У чардак се они повратили, 0942    По чардаку новце покупише, 0943    Па сидоше хладно пити вино, 0944    Ту су пили до прве данице. 0945    Кад им зора шину од истока, 0946    Онда рече Хрњетина Мујо: 0947    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0948    Сад је нами вакат походити.“ 0949    То рекоше, на ноге скочише, 0950    Упртише торбе пртилице, 0951    А за торбе сиње кабанице, 0952    Дуге пушке у руке узеше, 0953    А чардаку врата затворише. 0954    Од чардака Мујо окренуо, 0955    Уливи му Хрњица Халиле, 0956    А удесни мали Омерица. 0957    Тад су дрвен чардак оставили, 0958    Окренуше низ равне пољане 0959    И путују на равне Котаре. 0960    Кад изишли повише Котара, 0961    Погледаше низ равне Котаре. 0962    Чудна журба стоји у Котарих. 0963    Бубњи бију, а цврче свирале, 0964    А пуцају пушке беглучкиње, 0965    Котар канда у абез пропаде, 0966    Мујо иде, нигди не успире. 0967    Кад се кули близу прикучише, 0968    Ал још више чудо угледаше, 0969    Јер се силна сила савијала, 0970    Дошли свати Дуждевић-Тадије, 0971    А савила с’ обадва Котара, 0972    Испод куле толе положили. 0973    Кад с’ поближе они прикучише, 0974    Јоштер чудо више угледаше, 0975    Јандал једна тола начињена 0976    Пониже куле, код воде бунара, 0977    У тој толи извишна господа, 0978    Дванест сјело извишних сердара 0979    И четири обор-капетана: 0980    Тог се Мујо није поплашио. 0981    Кад угледа бана задарскога, 0982    Гдје у столцу сједи за столицом, 0983    Онда Мујо Халилу говори: 0984    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0985    Сваком је лако џевап учинити, 0986    Ал је мучно пред бана изићи, 0987    Јер је онај чардак исправио.“ 0988    Халил мучи, ништа не дивани. 0989    Мујо њему опет проговара: 0990    „Мој Халилу, мој брате рођени! 0991    Сад ћемо се, брате, растајати: 0992    Ја ћу ићи с баном говорити, 0993    А ти хајде, брате у авлију! 0994    Ено коло игра у авлији, 0995    Немој, брате, кавге заметнути. 0996    Не дај Боже, да заметнеш кавгу. 0997    Ми би лудо могли изгинути.“ 0998    „ „Мујо брате, не старај се с тиме!“ “ 0999    То рекоше, па се растадоше. 1000    Оде Мујо бану и бунару, 1001    Халил оде кули у авлију, 1002    За њим иде мали Омерица. 1003    Мујо бану дође и бунару, 1004    Капу дрмну, божју помоћ назва, 1005    А бановој руци полетио, 1006    Па банову руку пољубио, 1007    Љуби руку, јер је за потрибу, 1008    Па с’ окрену осталој господи, 1009    Сваког Мујо за руку префати, 1010    Па иступи, ниже стола стаде. 1011    Бан господин Мују погледао, 1012    Па он Муји поче говорити: 1013    „Ну пандуру, ко си и оклен си, 1014    Од којег си дрвена чардака, 1015    Које л’ чуваш стазе и богазе?“ 1016    Тад му Мујо поче говорити: 1017    „Господине бане Задранине! 1018    Из Сурјене, велике планине, 1019    Господине, од чардака твога, 1020    Зар ти не знаш Паук-харамбаше? 1021    Ово ј’ глава Паук харамбаша.“ 1022    Кад му бане ричи разамио: 1023    „Ну пандуру, то није истина!“ 1024    Опе му се Мујо поклонио: 1025    „Господине, истина је права!“ 1026    „ „Мој пандуру, кад ј’ истина права, 1027    Што си дрвен чардак оставио, 1028    Што си дошо на равне Котаре. 1029    Што не чуваш стазе и чардака? 1030    Хоће л’ Турци чардак ујагмити, 1031    На чардаку ватру наложити! 1032    Зар с’ не бојиш змије из камења. 1033    Љуте гује, Хрњетине Мује 1034    И његова Хрњице Халила, 1035    Могу ли ти чардак ујагмити?“ “ 1036    Тад му Мујо поче говорити: 1037    „Господине, бане Задранине! 1038    Ја сам своје друштво наредио 1039    По стазама и по богазима, 1040    Да чувају стазе и чардака. 1041    Ја сам чуо за ово весеље, 1042    А добар сам хабер ујагмио 1043    Од Турчина, Хрњетине Мује: 1044    Мујо себи друштво покупио, 1045    Господине, тријест Крајишника, 1046    И повео свог брата Халила, 1047    Па отишо плацу и Карловцу, 1048    Да он тражи ћара и шицара. 1049    Бог помого Карловић-Матију, 1050    Узо својих триста Огулинца, 1051    Па потиско Мују од Карловца, 1052    Гонио га до горе Петрове, 1053    А од горе до воде Коране, 1054    Тридесет му друга погубио 1055    И Халила главом раставио, 1056    Седам Муји дагми ударио, 1057    Утекао Мујо на Кладушу. 1058    Халилову главу повратили 1059    И тридесет Мујиних другова, 1060    Низали их граду по бедену, 1061    Халилова глава над капијом, 1062    Вихар пуше, а перчином нише, 1063    Мујо рањен лежи на Кладуши, 1064    Он удара на ране мехлеме.“ 1065    Сва господа у њег погледала, 1066    А погледа млад задарски бане, 1067    Што му рече бане Задранине: 1068    „Мој Пауче, то није истина!“ 1069    А Мујо се до земље пресеже: 1070    „Господине, млад задарски бане! 1071    Мог ми поста и свију оклетви, 1072    Господине, то ј’ истина права!“ 1073    Бан га даље не кће ни питати, 1074    Вен отишће руке у џепове, 1075    Извади му десет маџарија: 1076    „На Пауче, па се напиј вина! 1077    Ако буде то истина права, 1078    Ја ћу тебе боље даровати.“ 1079    Узе Мујо, сједе у столицу, 1080    А код себе јарца повалио, 1081    Мујо јарцу тегли на ножицу. 1082    Да видимо Хрњице Халила! 1083    Халил хода по авлији билој 1084    Око кола, око дивојака. 1085    На троје се коло уфатило, 1086    Коло с’ води, а писма с’ изводи. 1087    Бира Халил, у које ће коло, 1088    Најглавније коло угледао 1089    И Јелицу своју драгуницу, 1090    То је коло било најглавније. 1091    У том колу тријест дјевојака, 1092    Све сестара котарских сердара. 1093    Коло води Јеле Смиљанића, 1094    Све је коло главом натфатила, 1095    А липотом коло зачинила, 1096    До ње дјевер игра Ђурајица, 1097    С друге стране Штетић капетане, 1098    Оба брата Дуждевић-Тадије, 1099    Два Тадића, два дјевера млада. 1100    Када Халил до тог кола дође, 1101    Све им Халил око кола хода, 1102    А он мисли, што ће и како ће: 1103    „Боже драги, на свему ти фала! 1104    Би л с’ у ово коло уфатио? 1105    Да с’ уфатим до друге дивојке, 1106    Ако позна Јеле Смиљанића, 1107    То ће она мени замирити. 1108    Тврда јој је вјера од менека, 1109    До Јеле се хоћу уфатити, 1110    Прифатити за руку дивојку, 1111    Па да би ме моја прошла глава.“ 1112    Па поступи до кола дивнога, 1113    На Штетића руку наслонио, 1114    Не би л’ руку Јели попуштио. 1115    Штетић пушћа Јеличину руку, 1116    Халилове не кћи прифатити, 1117    Вен то коло растргнуто пође, 1118    А Халил се до Јеле уфати, 1119    Па дивојку префати за руку, 1120    Па окрену коло на около. 1121    Он од Јеле да мирује не ће, 1122    Префаћа је руком за ручицу, 1123    А чепа је ногом на ножицу, 1124    А наслања главу на оглавље, 1125    А гледају у њег Котарани, 1126    Погледају и китли дивојке. 1127    Кад то види Штетић капетане, 1128    Он искочи насрид кола дивна, 1129    Па с’ заскочи и два и три пута. 1130    А подиже ногу и цокулу, 1131    Па удари у прса Халила. 1132    Како га је Штетић ударио, 1133    Четири му токе опорио, 1134    Ћаше Халил пасти на колина, 1135    Ал не даде Јеле Смиљанића, 1136    Уфати га мали Омерица, 1137    Изгули га из кола дивнога. 1138    Препиваше Халила дивојке: 1139    „Цоке, цоке, падоше ти токе! 1140    Мјеста теби није код госпоје. 1141    Што с’ не фаћаш код друге дивојке, 1142    Која није прошена дивојка? 1143    А наша је Јеле испрошена, 1144    Свилу дала, јабуку узела, 1145    Дошли свати, а дошли дјевери.“ 1146    Уз Халила боја ударила, 1147    Он на балчак руку наслонио, 1148    Омер руке држи на пушкама. 1149    У мисли је Халил ударио: 1150    „Рабум Боже, ја чудна белаја, 1151    Гдје ме крањци резил учинише! 1152    Ја ћу њега јоште понудити, 1153    Није ли се пишман учинио, 1154    Не би л’ мене у коло пуштио.“ 1155    То смислио, па је поступио, 1156    Окрену се коло на около, 1157    Он дочека Јеле Смиљанића 1158    И дјевера Штетић-капетана, 1159    На Штетића руку ливу баци, 1160    Па га руком плесну по рамену. 1161    Кад га види Штетић капетане, 1162    Колико се аси учинио, 1163    Пушћа руку, а пушку извади, 1164    Па уквоча под грло Халилу. 1165    Истом ћаше плаху ватру дати, 1166    Паметна се Јеле пригодила, 1167    Па под пушку руком ударила. 1168    Пуче пушка, пуста му остала! 1169    А из пушке зрње излетило, 1170    Халилово грло промашило, 1171    У авлијнски дирек ударило, 1172    А подвикну Хрњица Халилу: 1173    „О копиле Штетић-капетане! 1174    Већ је доста асилука твога.“ 1175    Па га здупи за јаку од врата, 1176    Другом руком за тур од чакшира, 1177    Из дивна га кола изгулио, 1178    Подиже га повише себека, 1179    мерају траву ударио. 1180    Како га је Халил ударио, 1181    Цетири му ребра опорио, 1182    А крај њега голо перо сијну, 1183    Ћаше г’ Омер пером ошинути, 1184    Ал се на њем крањци састадоше, 1185    Испод њега Штетића дигоше. 1186    Ту се ћаше заметнути кавга, 1187    Сваком паде рука по пушкама. 1188    Допадоше велики госпуни 1189    Посли сама бана задарскога, 1190    А допаде Смиљанић Илија, 1191    И ту они кавгу удефише, 1192    Ишћераше крањце из авлије, 1193    Само осташе коло и дивојке. 1194    Мало вриме, дуго не потеже, 1195    Допадоше два млада солдата: 1196    „О пандуру, Виде заставниче! 1197    Господин те на правицу зове.“ 1198    Хоће Халил, јер бити не мере. 1199    Он окрену од куле камене, 1200    Све уз њега Омер прискакује, 1201    А све руку држи на балчаку. 1202    Кад он дође бану и бунару, 1203    Паметан се Халил прегодио, 1204    Бога назва, капу скиде с главе, 1205    И себи је турну под пазухо 1206    И бановој погрмио руци, 1207    Па банову руку пољубио, 1208    Па иступи, подвиш стаде руке. 1209    Бан задарски у њег погледао: 1210    „Мој пандуру, Виде заставниче! 1211    Зар си моју стазу оставио, 1212    Па си дошо замећати кавгу 1213    На весељу нашем и поштењу, 1214    Што замећеш у авлији кавгу?“ 1215    Паметно му Халил проговара: 1216    „Господине, бане Задранине! 1217    Заметно сам, јер је за невољу, 1218    А при глави и оца по глави. 1219    Господине, бане Задранине! 1220    Има пуне три године дана, 1221    Како, бане, чувам чардакова 1222    И принципа нашега Котара 1223    Од Личана и од Удбињана. 1224    Ја сам кола жељан поиграти 1225    И видити липих дјевојака. 1226    Сад је мене мира намирила, 1227    Нашо коло, а нашо дивојке, 1228    Ја сам пошо, да с’ у коло фатам, 1229    А не кћеде Штетић мировати, 1230    Вен м’ у прса ногом ударио, 1231    Четири ми токе опорио, 1232    Из кола је мене истурио, 1233    Ја не кћедох замећати кавге 1234    На поштењу и овом весељу, 1235    Вен сам ћио њега понудити, 1236    Није ли се пишман учинио, 1237    Што је моје токе опорио; 1238    Ал се није пишман учинио, 1239    Не кћеде ме ногом ударати, 1240    Вен се фати пушке од појаса, 1241    Уквоча је мени под гр’оце, 1242    Да не било Јеле Смиљанића, 1243    Мене би ме моја прошла глава. 1244    Ако нами, бане, не вирајеш, 1245    Зовни Јелу, сестру Смиљанића, 1246    И све тријест зовни дивојака.“ 1247    Хоће бане, њему не вирује, 1248    Он позовну Јелу Смиљанића 1249    И још с њоме четири дивојке, 1250    Више њему не ће ни трибати. 1251    Кад до бана и бунара дође, 1252    Паметна се Јеле догодила, 1253    Најпри бана у руку пољуби, 1254    Па осталу господу изљуби, 1255    Па иступи, подвиш стаде руке. 1256    Бан задарски стаде говорити: 1257    „Липа Јеле, сестро Смиљанића 1258    И четири од више дивојке! 1259    Што ми каже Виде заставниче, 1260    Је л’ истина, што ми Виде каже?“ 1261    Све му Јеле по истини каже 1262    И четири кићене дивојке: 1263    „Господине, истина је права!“ 1264    Њему вели бане Задранине: 1265    „Мој пандуру, Виде заставниче! 1266    Кад си кола жељан поиграти, 1267    Хајде играј, колико ти драго, 1268    Играј коло. гледај дивојака, 1269    Нико теби замирити не ће.“ 1270    Ту Халила сунце огријало. 1271    А Халил се од бунара врати, 1272    За њим иде Омерица мали. 1273    Мујо пије, ни мукает није. 1274    Халил дође под кулу камену, 1275    А коло се опет заметнуло, 1276    Коло води Јеле Смиљанића, 1277    До Јеле се Халил уфатио, 1278    Па окрену коло на около. 1279    Пивајући, коло играјући 1280    Често Јеле погледа Халила, 1281    Не може га Јеле да познаде, 1282    Вен се фати слике из нидара, 1283    Слику гледа, а коло окреће, 1284    Ал се Халил сликом ударио. 1285    Кад видила Јеле Смиљанића, 1286    Побоље је коло заиграла, 1287    Окренула њеколико пута. 1288    Како га је Јеле окренула, 1289    Које су им полоше дивојке, 1290    Све посрћу у колу дивноме. 1291    У игрању и у миловању 1292    Халилу је Јеле говорила: 1293    „Гдје с’ Халилу, један невирниче! 1294    Камо т’ вира, стигла те невира, 1295    Камо оно наше миловање? 1296    Кад ми годиц на Котаре сиђеш, 1297    Какво нам је миловање било: 1298    Ти униђеш у нашу авлију, 1299    А прислониш стубу јасенову, 1300    Па се припнеш кули на џамове, 1301    Жуберкамо до првих хороза, 1302    Вавик, драги, мени вјеру дајеш, 1303    Да ти друга љуба бити не ће 1304    Посли Јеле, сестре Смиљанића; 1305    Кад је било на сјајну мисецу, 1306    Вавик сам ти перчин ишчешљала: 1307    Сад ти дражу имаш од менека.“ 1308    Халил Јели поче говорити: 1309    „Давор Јеле, драга душо моја! 1310    Ево теби вјера од менека, 1311    Ја је драже нејмам од тебека, 1312    А ја знадем, наше миловање, 1313    Да су моје књиге поткривене.“ 1314    Истом они у еглену били, 1315    Котарани тому мани били, 1316    Гдје је Виду опрошћење било 1317    Код прве дуке, бана задарскога: 1318    Ни томе се не би зачудили, 1319    Ал повика телал испод куле: 1320    „Господа је игру заметнула. 1321    Један се је нишан начинио: 1322    Бацати се од ока нишана. 1323    Ко се море у се поуздати, 1324    Да разбије на копљу јабуку, 1325    Нишана је десет маџарија.“ 1326    Далеко су копље однијели, 1327    Ударили на копље јабуку, 1328    Бацају се млади Котарани. 1329    Тад Халилу Јеле говорила: 1330    „Мој Халилу, по свиту гледање! 1331    Би л’ се мого у се поуздати 1332    И у своју дугу граналију, 1333    Не би ли им муну ујагмио? 1334    Теби ће бити десет маџарија.“ 1335    „ „Могу, Јеле, драга душо моја!“ “ 1336    То јој рече, из кола се пушћа, 1337    Па он узе своју граналију, 1338    Реда дође Хрњице Халила, 1339    Он подиже дугу граналију, 1340    Граналији паде по нишану, 1341    Пушка пуче, а јабука прсну. 1342    Томе Халил ни мукает није, 1343    Вен се врати до кола дивнога, 1344    У коло се Халил уфатио, 1345    Па окрену коло на около. 1346    Котарани томе мани били: 1347    „Види црног из горе хајдука! 1348    Гдје ујагми нишан на Котару 1349    А намика свима Котараном!“ 1350    Па и другу игру заметнуше: 1351    Бацати се камена с рамена. 1352    Онда Јеле рече Смиљанића: 1353    „Мој Халилу, по свиту гледање! 1354    Би л’ се мого поуздати у се, 1355    Да се бациш камена с рамена, 1356    Не би л’ и ту муну ујагмио?“ 1357    „ „А би, Јеле, не брини се с тиме!“ “ 1358    То јој рече, од кола поскака, 1359    Све за њиме Омер поскакује. 1360    Бацају се млади Котарани, 1361    Реда дође Хрњице Халила, 1362    Он отишће камена с рамена, 1363    Мало њима Халил одбацио, 1364    Најдуљег би влаха утрапио: 1365    Толико им Халил одбацио. 1366    И ту они игру оставише, 1367    А Халил се у коло поврати, 1368    Коло води на трави мераји, 1369    Све око њег нејак Омер хода, 1370    Држи десну руку на балчаку. 1371    Мујо пије, никад не доходи. 1372    Мало вриме, дуго не потеже, 1373    А један се солдат помолио 1374    Утегнутих крака до колина, 1375    Ништа му више од одила нејма. 1376    Док искака, из грла повика: 1377    „Није л’ мама родила јунака, 1378    А сестрица брата отхранила? 1379    Метнута је пјешачка обдуља, 1380    Да ми данас пјеше полетимо!“ 1381    Онда Халил Јели говорио: 1382    „Давор Јеле, драга душо моја! 1383    Који ј’ оно крањац са Котара?“ 1384    Њему Јеле тихо говорила: 1385    „Мој драгане, Хрњица Халилу! 1386    Оно нам је Кривогуза Раде. 1387    Кад су у нас овака весеља, 1388    Кад се меће пјешачка обдуља, 1389    Нико Ради утећи не море. 1390    Мој драгићу, Хрњица Халилу! 1391    Да се мореш у се поуздати, 1392    Да потечеш с Радом уз пољане, 1393    Не би л’ Бог до и срећа од Бога, 1394    Не би л’ и ту муну ујагмио, 1395    Затворио обадва Котара, 1396    Мој Халилу, и равно Приморје.“ 1397    Њојзи вели Хрњица Халилу: 1398    „Могу, Јеле, драга душо моја!“ 1399    То јој рече, па из кола пође, 1400    За њим пође нејачак Омере, 1401    Онда Халил Раду повикао: 1402    „Ево, Раде, теби заступника! 1403    Ја ћу с тобом данас полетити.“ 1404    Кад га види Кривогуза Раде, 1405    Тад га Раде из грла повикну: 1406    „О копиле, Виде заставниче! 1407    Ако утечеш Кривогузи Ради, 1408    Утеко си свима Котараном. 1409    Ако мислиш, Виде заставниче, 1410    Да ’ш потећи једну итимицу: 1411    За пун ћемо сахат полетити.“ 1412    Њему вели Хрњица Халилу: 1413    „Хајде, Раде, понеси гузицу, 1414    Па ако ћеш четири сахата, 1415    Ја се тога поплашити не ћу.“ 1416    Раде узе дринову тољагу, 1417    А Хрњица ништа не узео, 1418    Вен Омеру даде граналију, 1419    Нит он скида са себе хаљина. 1420    Нит он вади малих џехведара. 1421    За њим иде нејачак Омере, 1422    Па Халилу тихо проговара: 1423    „Мој Халилу, мој брате рођени! 1424    Ти си лудо пошо полетити. 1425    Вади пушке, а снимај хаљине!“ 1426    „ „Муч’ Омере, немој будалити! 1427    Нису тешка у сокола крила, 1428    Њему нигда крила не сметају.“ “ 1429    И одоше низ равне пољане, 1430    Пуну уру што се заведоше. 1431    Кад рекоше, па и потекоше. 1432    Истрже се Кривогуза Раде, 1433    Наџаком га не би дохитио, 1434    А за њиме Халил поскакује, 1435    Раде скаче, вавик подвикује, 1436    Пола уре што су прелетили. 1437    Кад од пола уре полетили, 1438    А видио Хрњица Халилу, 1439    Да су с’ они ближе прикучили, 1440    Он поскака скока јелинова 1441    И пристиже Кривогузу Раду, 1442    Па говори Кривогузи Ради: 1443    „Копилане, Кривогуза Раде! 1444    Хоћемо ли, Раде, полетити?“ 1445    На њег Раде очи испричио: 1446    „Копилане, Виде заставниче! 1447    Још се Раде није ни загријо, 1448    Јал камо ли, Виде, полетио.“ 1449    Њему вели Хрњица Халилу: 1450    „Немој рећи, Кривогуза Раде, 1451    Да ми није мушка ни јуначка.“ 1452    Па подвикну из грла јуначког, 1453    За два боја што се је извио, 1454    У том зору Раду прескочио 1455    И утече Кривогузи Ради. 1456    А то ником драго не бијаше 1457    Посли брата малог Омерице 1458    И Јелице, сестре Смиљанића. 1459    Уфати га нејачак Омере, 1460    Прико њега руку пребацио, 1461    Међу очи пољуби Халила, 1462    Окренуше под кулу камену. 1463    Мујо томе ни мукает не би, 1464    Чак до краја за то и не мари. 1465    Халил дође, у коло с’ уфати, 1466    Па окрену коло наоколо, 1467    Њему вели Јеле Смиљанића: 1468    „Мој Халилу, виду из очију! 1469    Јеси ли се, драги, заморио, 1470    Како мореш коло окрећати?“ 1471    „ „Нисам Јеле, не брини се с тиме, 1472    Ја сам, Јеле, соја јуначкога.“ “ 1473    Мало вриме за врименом било, 1474    А један се сердар помолио, 1475    По народу,око куле хода, 1476    Све он буче као волусина, 1477    А све риче, а из грла виче: 1478    „Није л’ маја родила јунака, 1479    Ко це мени у плећа јуначка, 1480    Под јуначку да се окушамо?“ 1481    Онда Халил Јели говорио: 1482    „Давор Јеле, драга душо моја! 1483    Ко је оно, што из грла виче, 1484    Ко ће њему у плећа јуначка?“ 1485    „ „Оно ј’, драги, Комљанине Јанко 1486    Са Жегара, извише Котара, 1487    Јачег влаха у Котару нејма. 1488    Би л’ се мого поуздати у се, 1489    Би л’ се с Јанком смио похрвати? 1490    Не би л’ Бог до и срећа од Бога, 1491    Не би л’ и ту муну ујагмио.“ “ 1492    Тада Халил Јели говорио: 1493    „Давор Јеле, драга душо моја! 1494    Ја би с’ у се мого поуздати.“ 1495    Сва господа на ноге скочила, 1496    Савише се око њих јунаци. 1497    Халил пође од авлије биле, 1498    Па он Јанка из грла повика: 1499    „Ево, Јанко, такова јунака! 1500    Ја ћу теби у плећа јуначка. 1501    Какав ћемо каул поставити?“ 1502    А повика Комљанине Јанко: 1503    „О копиле, Виде заставниче! 1504    Вољ т’ о ране, вољ о мртве главе.“ 1505    То му рече, а из кола пође, 1506    А повика Мујо од бунара: 1507    „Стан’ пандуру, Виде заставниче! 1508    Моја ј’ реда у плећа јуначка.“ 1509    То повика, од бунара пође, 1510    Иза паса вади џехведаре, 1511    А од себе отпаса силахе, 1512    А извади палу позлаћену, 1513    А заврну уз руке рукаве. 1514    У плећа се с Јанком уфатио, 1515    Око њих се халка начинила. 1516    Јачи се је Јанко пригодио, 1517    Вавик носа Хрњетину Мују, 1518    Нигди с’ Мујо земље не додива, 1519    Ван што се је виштији пригодио, 1520    Он се Јанку не да приварити. 1521    Пола уре што су се носили, 1522    Мутна Јанку пиња ударила, 1523    А Хрњици мутна и крвава. 1524    Кад видио Комљанине Јанко, 1525    Да је Муји леђа ужидао, 1526    А говори Комљанине Јанко: 1527    „Копилане, Паук-харамбаша! 1528    Гдје најволиш, да те земљи свалим, 1529    Да ти твоју ја одсјецам главу?“ 1530    Њему вели Хрњетина Мујо: 1531    „Ти обаљуј, гдје је теби драго, 1532    А одсјецај, како теби драго! 1533    Ал чуј Јанко, што ћу говорити: 1534    Бити не ће, како говоримо, 1535    Вен онако, како Бог нареди.“ 1536    Истом они у ричи бијаху, 1537    Долетише три тице голуба, 1538    Па падоше на кулу Илијну. 1539    То не била три тице голуба, 1540    Вен то биле три бијеле виле, 1541    А Мујине све три посестриме, 1542    Слепршташе с’, па прожуберкаше. 1543    Најстарија вила говорила: 1544    „Вид’те, сестре, нашег брата Мује, 1545    Каква му је мука додијала, 1546    Каква му је пиња ударила! 1547    Да ми Муји јардум учинимо!“ 1548    А најмлађа вила говорила: 1549    „Да му, сестре, јардум учинимо: 1550    Ја ћу Јанку очи засмолити, 1551    Ти ћеш средња киком затегнути, 1552    Ти испод њег ноге измакнути.“ 1553    То рекоше, па се слепршташе: 1554    Најмлађа му очи засмолила, 1555    Сридња вила киком затегнула, 1556    Најстарија ноге измакнула. 1557    Кад су Муји јардум учиниле, 1558    А подвикну Хрњетина Мујо, 1559    Он омахну Комљанина Јанка, 1560    Зеленом га саставио травом, 1561    На прсих се Јанку уставио, 1562    А крај Мује голо перо сијну, 1563    А на Јанку русе неста главе. 1564    Ко је с Јанка главу ујагмио? 1565    Ујагми је Хрњица Халилу, 1566    Јер је тако у каулу било. 1567    Нико за то не заврже кавге, 1568    Однесоше Јанка низ Котаре, 1569    Сав се народ за то порушио. 1570    Већ дан прође, а каранлук дође, 1571    Котарани сајам расипали, 1572    Вакат њима био од конака, 1573    Сваки конак себи уфатио. 1574    Нико Муји ни мукает није, 1575    Нико Мује на конак не зове, 1576    Свак од Мује главу закренуо, 1577    Ни ко вели: „хајмо у механу,“ 1578    Ни ко вели: „хајмо моме двору“ 1579    Посли Јеле, сестре Смиљанића. 1580    Јеле хода испод биле куле, 1581    Мујо хода крај воде бунара, 1582    А код Мује оба брата била. 1583    Кад их Јела оком угледала, 1584    На њих маше руком и алуком. 1585    Халил Јелу оком угледао, 1586    Код бунара Мују оставио, 1587    До авлије и до Јеле дође, 1588    Он Јелици добар вече викну. 1589    А Јеле му помоћ отпримила: 1590    „Мој Халилу, виду из очију! 1591    Видиш наших младих Котарана 1592    И мог брата, Смиљанић-Илије: 1593    Сваки вами томе мани био. 1594    Вен Халилу, по свиту гледање , 1595    Гдје ће Мујо конак уфатити?“ 1596    Њојзи вели Хрњица Халилу: 1597    „Не знам, Јеле, драга душо моја!“ 1598    Тад му Јеле тихо говорила: 1599    „Хај Халилу, своме брату Муји, 1600    Понеси му поздрав од менека, 1601    Нек униђе у башчу под кулу, 1602    Гдје смо свако грожђе посадили, 1603    А највише смиља и босиља, 1604    На башчи смо врата начинили, 1605    Ту је добра згода од конака. 1606    Нека Мујо у башчу униде, 1607    Нек разапне диван-кабаницу, 1608    Ја ћу њему дати вечерати. 1609    Бит ће Муји вина изобила 1610    И дебела меса овновине 1611    И пребила хлиба латинскога.“ 1612    То му рече, па с’ у кулу врати, 1613    А Халил се од авлије врати, 1614    До бунара и до Мује дође, 1615    Халил Муји поче говорити: 1616    „А мој Мујо, мој брате рођени! 1617    Тебе Јеле на конак позива 1618    Ниже куле, у виноград-башчу, 1619    Јеле це ти дати вечерати." 1620    То је Мујо једва дочекао, 1621    Подиже се од воде бунара, 1622    Па он иде у виноград-башчу, 1623    За њим иду оба Хрњичића. 1624    Када Мујо у виноград уђе, 1625    Испртише торбе пртилице, 1626    Подигоше диван-кабанице, 1627    Обисише дуге граналије. 1628    Сиде Мујо, мезу повадио, 1629    Повадио слатке брашљенице, 1630    И код њега два брата сидоше, 1631    Ту сидоше хладно пити вино. 1632    Кад је ноћи по вечери било, 1633    Од башче се врата отворише, 1634    На врата се Јеле помолила, 1635    У свилен се фистан омотала, 1636    У руци јој фењер-видилица, 1637    А у другој зеленика вина, 1638    Носи меса, а носи погаче. 1639    Када Јеле у башчу униде, 1640    Паметна се Јеле пригодила, 1641    Бога назва, спусти зеленику, 1642    Три пута се Јеле поклонила, 1643    А Мујиној руци полетила, 1644    У оби га руке пољубила: 1645    „Мој дјевере, са Кладуше Мујо! 1646    Хоћеш мене за снаху примити, 1647    А Халила са мном оженити?“ 1648    Мујо је ливом руком прегрлио: 1649    „Липа Јеле, сестро Смиљанића! 1650    Брат је тебе дао за другога. 1651    Ево твоји дошли и сватови. 1652    По конаку пали по Котару, 1653    Ти не мореш запасти Халила. 1654    Кад би, Јеле, моја воља била, 1655    Ја би с тобом женио Халила, 1656    Била би ми дража од очију.“ 1657    Кад му Јеле ричи разумила, 1658    Она Муји тихо говорила: 1659    „Мој дјевере, са Кладуше Мујо! 1660    Ја Халилу волим бити љуба, 1661    У Халила на главњах сидити, 1662    Нег у Таде на свили лежати. 1663    Мој дјевере, Хрњетина Мујо, 1664    Би л’ ми дао на конак Халила 1665    И Омера, брата нејакога, 1666    Да их водим у ћошак у кулу, 1667    Мој дјевере, у своју одају?“ 1668    Мучно с’ Муји с браћом раставити. 1669    Три пут му се Јеле замолила, 1670    Па говори Хрњетини Муји: 1671    „Мој дјевере, Хрњетина Мујо! 1672    Ако Бог да и срећа од Бога, 1673    Ноћас ћемо Котар оставити, 1674    А бижати у вашу Крајину.“ 1675    Баш то Муји драго не бијаше, 1676    Ал му друга бити не могаше, 1677    Даде Јели свог брата Халила 1678    И Омера, брата нејакога: 1679    „Хајде Јеле, сестро Смиљанића, 1680    Води браћу у кулу камену, 1681    Немој, Јеле, за шалу држати! 1682    А Халилу, мој брате рођени! 1683    У тебе је, брате, луда глава, 1684    На злу смо се мисту потрефили, 1685    Да ми, брате, дана дочекамо, 1686    Могли бисмо главе погубити 1687    И тешкога сужањства допасти.“ 1688    „ „Мујо брате, не брини се с тиме. 1689    Ја се, брате, забављати не ћу.“ “ 1690    Окренуше из виноград-башче, 1691    Напред Јеле иде Смиљанића, 1692    А за Јелом дви младе Хрњице, 1693    Уведе их на авлијнска врата, 1694    Поведе их кули уз мостове, 1695    Јеле дође до своје одаје, 1696    Од одаје врата отворила, 1697    Уведе их у своју одају, 1698    На мехка их шиљта посадила, 1699    Не од вуне, већ од перушина. 1700    Кад сидоше они на шиљтетих, 1701    Упадоше до малих пушака. 1702    Липа Јеле никад мира нејма, 1703    Пред њих Јеле столицу метнула, 1704    По столици цакле пометала, 1705    По столици мезу поставила, 1706    Па сидоше хладно пити вино. 1707    Онда Јеле дође до Халила, 1708    Сиде њему на ливо колино, 1709    Преко њега руку пребацила, 1710    А ливом му чашу доналива. 1711    Милујући и жуберкајући 1712    Подруг сахат по акшаму прође. 1713    Тад Халилу Јеле говорила: 1714    „О Халилу, по свиту гледање! 1715    Би л’ ми вјеру дао од себека, 1716    Па да теби Бог и срића даде, 1717    Да ме сведеш на вашу Крајину, 1718    Да ме не би другом поклонио, 1719    Да би мене за љубу узео?“ 1720    Халил с’ куне дином и кураном: 1721    „Душо Јеле, дража од очију! 1722    Да сам те ћио другом поклонити, 1723    Не би Халил дошо на Котаре. 1724    Нег ако ми мислиш бити љуба, 1725    Овој ноћи није до расипа.“ 1726    Да видимо Хрњетине Мује! 1727    Ту му с’ браћа чудо забавила, 1728    Мујо никад жива мира нејма, 1729    Усто Мујо, па по башчи хода, 1730    А погледа уз кулу камену, 1731    Гдје се цакла и пенџери сјаје, 1732    Мујо мисли, што ће и како ће, 1733    Мисли Мујо, а куне Халила: 1734    „Мој Халилу, будаласта главо! 1735    Како си се, брате, забавио 1736    Милујући Јелу у одаји!“ 1737    Мујо хуче, дугу пушку вуче, 1738    Па се сагну у грожђе у башчи, 1739    Па он нађе шкрљу од камена, 1740    Отишће је у џаму пенџера. 1741    Добро Мујо џаму погодио, 1742    Кроз џаму је шкрља пролетила 1743    Крај обрве малога Омера. 1744    Да је шкрља мало потфатила, 1745    Омеру би очи ископала, 1746    У оџак је шкрља ударила. 1747    Уз Халила боја ударила, 1748    Плесну липу Јелу по плећима: 1749    „Давор Јеле, драга душо моја! 1750    Ко ће сада пред Мују изићи, 1751    Ко ће с Мујом сада диванити?“ 1752    Тада Јеле на ноге скочила, 1753    На се Јеле такум ударила, 1754    Око себе ћемер опасала, 1755    Ћемер стеже око била тила, 1756    У ћемеру мекахни цекини. 1757    Кад се Јеле такум учинила, 1758    Окренуше низ кулу камену. 1759    Кад сиђоше под кулу у башчу, 1760    Ал их чека Хрњетина Мујо. 1761    Тада Јеле Муји полетила: 1762    „Мој дјевере, Хрњетина Мујо! 1763    Јеси ли се, Мујо, расрдио?“ 1764    Насмија се Хрњетина Мујо, 1765    А с Халилом да говори не ће, 1766    Вен он узе торбу пртилицу, 1767    Из ње вади мушко одијело: 1768    „Липа Јеле, сестро Смиљанића! 1769    Мучно ј’, Јеле, уз Котаре поћи. 1770    Ја ћу тебе тевдил учинити, 1771    Мрка буча и шкрљак од злата.“ 1772    Кад је Јелу тевдил учинио, 1773    Запртише торбе пртилице, 1774    А за торбе сиње кабанице, 1775    Дуге пушке у руке узеше, 1776    И виноград-башчу оставише, 1777    Уз Котаре они побигоше. 1778    Кад Котара. пола прегазили, 1779    Заврже се журба на Котарих 1780    А код куле Смиљанић-Илије, 1781    Јер на кули пукоше топови, 1782    Стркују се млади Котарани 1783    Низ Котаре кули Смиљанића. 1784    Кога Мујо срите на Котарих, 1785    Питају га власи Котарани: 1786    „О Пауче, вридан харамбаша! 1787    Какав с’ оно силан огањ слама 1788    Код камене куле Смиљанића?“ 1789    Мујо лаже, бижи уз Котаре, 1790    Котараном Мујо прокажује: 1791    „Котарани, сиви соколови! 1792    Ја на ону ларму гледајући, 1793    Оно су Турци Котар населили, 1794    На бијелу кулу ударили, 1795    А на кулу Смиљанић-Илије: 1796    Хајте, браћо, кули Смиљанића! 1797    А ја одох дрвену чардаку, 1798    Не би л’ дрвен чардак ујагмио, 1799    Не би л’ Турком стазе затворио, 1800    Док ми чардак ујагмили нису; 1801    А Бог не до, да чардак ујагме, 1802    Бан би мене главом раставио.“ 1803    Тако Мујо вара Котаране. 1804    Тавном ноћи биже уз Котаре. 1805    Док се небо зором потпасало 1806    И даница пером ошинула, 1807    Здраво они Котар пригазили, 1808    Уз пољане ритке окренули. 1809    Кад изишли а на врх пољана, 1810    По Котарих запиваше п’јетли, 1811    А по црквах куцнуше звоници, 1812    А на кули пукоше топови, 1813    Заврже се ларма по Котару, 1814    Мујо бижи уз ритке пољане. 1815    Док пољане они пригазили, 1816    За њима се навргла потира. 1817    Док за Мујом путе опсочила, 1818    Мујо стазе прике ујагмио, 1819    Мујо тежи дрвену чардаку. 1820    Док је Мујо чардак ујагмио, 1821    Потира је стигла до пољана; 1822    Ал залуду, кад јој фајде нејма, 1823    Јер у Мује има побратима. 1824    Док ујагми дрвену чардаку, 1825    На више је чудо нагазио: 1826    Његов побро Ковачевић Рамо, 1827    Диго Рамо тријест Кладушчана, 1828    Па изишо врху на планину, 1829    Да он чека побратима свога. 1830    У том му се Мујо помолио, 1831    Састаше се повише чардака, 1832    Запуцаше из малих пушака, 1833    На чардаку ватру наложише. 1834    Кад видише власи Котарани, 1835    Да се думан диже из чардака, 1836    А код њег се ситан огањ слама: 1837    Што за Мујом поћерника било, 1838    Што говоре власи Котарани, 1839    Да удари чета огњевита: 1840    „Ено дрвен чардак запалили!“ 1841    Потира се натраг заузбила, 1842    Нико не сми у кланац унићи. 1843    А Хрњице чардак оставише, 1844    У Вучијак-гору ударише. 1845    Кад су хунку царску превалили, 1846    Вучјак пришли, а на Лику сишли, 1847    Онда рече Хрњетина Мујо: 1848    „Побратиме, Ковачевић-Рамо! 1849    Сад се не бој котарске потире, 1850    Сад пивајте, колико вам драго!“ 1851    Када Рамо ричи разумио, 1852    Ту сватовску писму запиваше: 1853    Два пивају, а два отпивају, 1854    По четири огањ обарају. 1855    Тако они сишли на Крајину 1856    Билу двору Хрњетине Мује, 1857    На Кладуши завргли весеље, 1858    Пир чинили за недиљу дана, 1859    И Јелицу липу потурчили, 1860    И Халила Јелом оженили 1861    Свем Котару на љуту срамоту, 1862    А највећма Дуждевић-Тадији.